Бог на мору
Слано је море обогатило камените, безводне пустиње Приморја тиме што је родило поморце – ратнике, трговце и мецене.
Све што око види у Боки Которској, а да је саграђено од ручно клесаног камена – или је плаћено робовањем под туђином (који је каткада био мајка у односу на власт домаћу), или је никло из плаво-бијелог злата што су га пловидбом зарадили поморци.
Историја памти породице до те мјере срећне да је капетан стизао да види друго и треће своје дијете недуго пошто се родило (што значи да је често долазио!), преко породица које нису давале капетане али су опет имале кућу од камена и свога поморца гледале сваке треће или пете године – до јадница-поварета, каква је била и Пераштанка Јацинта Миовић Кунић, која је дуже од митске Пенелопе, управо 25 година, чекала да јој се муж наутик врати, па је тако без дјеце узела да везе гоблен са 700 убода по квадратном центименту током 20 година, ослијепивши на крају, не дочекавши мужа поморца. Данас се Перашки гоблен (завршен 1828), с тужном причом којом је пунктиран, чува на вјештачком острву Госпе од Шкрпјела, чије насипање траје више од пет и по вјекова, од 1452. г. Перашки је гоблен завјетни дар острвској Богородици, Заштитници помораца.
Заштитници помораца су, осим Богородице или Госпе, још и Свети Никола, и Свети Спиридон.
За све историјско поморско вријеме – капетан је на једрењаку био не само заповједник, него и Божји намјесник, јер ко је други осим капетана онога ко би умро на мору, или онога ко би погинуо у бици, могао да преда дубинама?
Или да крсти?
Овдје долазимо до занимљиве теме. Ко кога може да крсти?
До прије неку деценију још се у понекој бабичкој, да не кажем средњој медицинској школи учило да сваки хришћанин, а не само свештеник, може да крсти. Свакако се наук предавао уз веома уздигнут кажипрст!, да се нико не би усудио да крсти некога без велике невоље!
Него ако би на мору океану брод узео да тоне, или ако би се једрењак нашао на тзв. тишинама гдје мјесецима не би било вјетра па се умирало од жеђи – сваки крштени могао је да пред смрт крсти ближњег – да овај не би отишао на онај свијет некрштен.
Или, ако би школована бабица процијенила да дијете дебото неће преживјети након порођаја, она је имала моћ да га крсти, уз ову формулу:
Крштава се слуга/слушкиња Божји/а (изговорити име), у име Оца (излити воду преко главе), и Сина (излити воду) и Светога Духа (излити воду). Амин.
Шта се дешава у ситуацији ако се мора мрети у пустињи, а до нас је ближњи који не би да умре некрштен? Исто. Само што се у недостатку воде излива пијесак преко главе, уз горњу формулу: Крштава се слуга Божји… итд. Вода ионако не крштава зато што је вода, него зато што је проводник Духа Светога. У ријеци Јордану нема соли, а у мору има – па се тако и данас у Боки Которској, чак и дјеца, чак и зими, крштавају тако што се погружавају трипут.
Но шта се дешава ако слабашно оно дијете чудом преживи порођај, или ако ономе умирућем у пустињи неко чудом дотури чутурицу с водом?
Пријави се свештенику, да би овај миропомазањем и молитвеним украсима, у мојој слободној интерпретацији, довршио светотајински чин крштења.
Један од куриозитетних артефаката српске културе налази се у посједу цркве Св. Николе у селу Камено изнад Херцег Новог, а то је покретни олтар, чија се копија налази у посједу Војног музеја у Београду. Покретни олтар служио је војно-морнаричком свештенику Николи Мандићу (1904-1974) да чинодејствује код прославе славе сваке јединице (до ратног 6. априла 1941), било у касарнама, било на бродовима.
Можда је најбоље пред крај огледа цитирати капетана из Рисна, Влада Ивелића (1855-1940), који је у књизи „Успомене из поморског живота“ оставио занимљива свједочанства у вези с тим како се на мору гледало на заштитнике помораца.
Пазимо…
„Накрцавши брод, кренуо сам јутром из Марсиље 23. марта 1881. г. Са 9 другова посаде: 8 наших и два странца.
„Са свим једрима отвореним сјеверном вјетру прођосмо одмах близу каштела Д Иф, одакле се види на једном брежуљку храм морнарске заштитнице Блажене Госпе де ла Гард, зато позвах посаду да се хитро прекрстимо и помолимо Пресветој Богородици, да бдије нам нама, да се здрави са овога пута повратимо.“
„Почетком бурне 1908. године, ја сам путовао `Галицијом` у прузи Тесалије и Егејског мора. Управо на православно Бадње вече прошли смо близу рта Атос, гдје видећи освијетљене оне велике Светогорске манастире, дао сам отворити све електричне фењере, који бијаху на првом јарболу и са три топовска хица, те са неколико бенгала и ватромета поздравио сам Хиландар, задужбину Немање и Св. Саве, нашег покровитеља (…).“
Капетан Владо Ивелић, као један од посљедњик заливских капетана који је пловио на једрењацима и паробродима, а пловио је пуних 50 година, човјек који ожењен није имао дјеце, коме је читуљу објавила „Политика“ 10. јануара 1940, оставио је мени као издавачу да командом find избројим небројене синтагме – Хвала Богу, или Богу хвала! – унутар мора текста.
Ево примјера из 1881. г. којим се и Бог на мору и Бог на броду доказују унутар пак мора болести:
„Послије десет дана што овдје бијасмо, догоди се опет несретни случај. На енглеском барку `Sidney` подигоше заставу на пола стијега, јер му умрије официр брода. Два морнара са тога брода морадоше у болницу, па је на крају и код војништва било случајева жуте грознице. Ми смо се на броду чували у свему, храна нам је била доста добра, лежали смо под `комарицама`, и хвала Богу – били смо сви здрави.“
Никола Маловић/ИН4С