Плавска и цетињска бакљада
Два црногорска града синоћ су организовала бакљаду. Доживјели су екстазу поводом пада Владе Црне. Громогласно се славило у Плаву и Цетињу. У Плаву сам рођен у Цетињу сам одрастао. Узимам право да коментаришем славље на једном и другом мјесту.
Моје Цетиње, мимо Приморја први је град грађанског друштва у Црној Гори. Моје Цетиње у новом времену је одустало од суштинског историјског наслеђа и општеприхваћених правила грађанског опхођења и пристојности. Моје Цетиње се препустило јефтиним штосевима свих врста. Моје Цетиње су црногорски политичари, шибицари, демагози, манипуланти …опљачкали, измунипулисали и понизили..Нијесу се зауставили на томе. Увалили су моме Цетињу лажњак. Лажњак патриотизма. Цетињани су га примили јер су изгубили градски шмекерај. Примили су се на јефтину политичку превару. Загризли су удицу. Цетињани не могу бити поносни Црногорци и прави Цетињани ако не мрзе Србе.
И ниво мржње према Србима постао је прогресиван и динамичан. Ко највише мрзи Србе постаје све уваженији Цетињанин. Због таквог Цетиња Црногорски извикани патриоти помпезно долазе из других градова на Цетиње као на пиједестал да покупе своје патриотске ловорике. Долази Драгиња&цомпанy. Долазе апаратџици из свих црногорских партија и сличних политичких орјентација из окружења ( Н, Чанак с породицом.) ….
Такви гости истискују дух Цетиња.
М.Милуновић, П. Лубарда, М. Вушковић. Б.Пекћ. Д.Киш и многи други склањали су се од тог и таквог Цетиња. Генерација иза њих на зајебантски начин се односила према таквом партијско „патриотском“ Цетињу (В. Партели, Љ. Вукмировић, И. Станковић, М. Бановић, С. Дарић, Б. Дабетић ..Микош…) Узалуд. У свом хумору остадоше неубедљиви. И ми који смо се с њима дружили по Херцеговачкој, Његошевој, Бајовој, Балшића пазару… И ми слободног духа који је личио на дух Бруклина, Гриниџ Вилиџа, Латинског кварта, Сохоа, Арбата .. нијесмо успјели утицати на Цетиње. Нећу да спомињем оне друштвено драгоцјеније који су протеклих деценија радили и снажно допринијели угледу Цетиња. Примјера ради моја маленкост је директно заслужна што је Цетиње ушло у УСТАВ као Пријестоница Црне Горе.
Нажалост Цетиње се није оприједило за нас већ за еурског милијардера (М.Ђ.) коме је канцеларија била на Цетињу а на Цетиње је долазио само два пута годишње. Цетиње је гинуло за њега испред Градске кафане и на Белведеру и на Аџића кривини. Цетиње је несвјесно тих дана кренуло у разарање Црне Горе. Својом нетолерантношћу и агресивношћу надобудно Цетиње почело је да провоцира и изазива остале црногорске градове на контраотпор. Цетиње је клицало деспотији Мила Ђукановића (своме саборцу на демонстрацијама). За то вријеме у већини Црногорских градова се клицало ослобођењу од диктаторског режима Мила Ђукановића и окончању пљачки његових „инвеститора“.
Ништа од овог не бих писао да једна моја рођака не постави дивну фотографију Цетиња под снијегом. Реаговао сам. Спомињао сам француског шансоњера Адамо-а и његову пјесму „Tombe be la neige“, Џона Штајнбека и „Зиму нашег незадовољства“ ….Спомињао сам нашу генерацију која је била далеко од политике и историје..Били смо заљубљени у Цетиње. Ми у ондашњем Цетињу бијасмо привржени пристојности, уважавању старијих, одани отаџбини. Чини ми се да ћемо се на та времена узалуд подсјећати. Наше се Цетиње удаљило од романтике, љубави, хуманости, космополитизма. Цетиње се одрекло свог грађанског наслеђа. Нама, Цетињским дисидентима, остале су благо снијежне зиме, љета с расцвјетаним липама, романтика, поезија, Подловћенске природа, Владичина Баште …. У следећој фази развоја Цетиња нијесмо учествовали. Зашто?
Зато што је мало по мало АНТИСРПСТВО постала Цетињска омиљена дисциплина. БРЕНД с којим се Цетиње поноси. Патим због тога.
Родни ПЛАВ нијесам упознао. Плашим се. Не бих волио да у Плавској бакљади препознам Цетињску бакљаду.
Ранко Рајковић/ИН4С