Мемоари очевидца: Како су живели у околини Москве током одбране града 1941.
Пре тачно 80 година, 1941. године, код Москве је у току битке почела контраофанзива, која је постала једна од преломних тачака Великог отаџбинског рата и целог Другог светског рата. У биткама за престоницу СССР-а, нацистичка Немачка је први пут доживела стратешки пораз.
Доњецка новинска агенција представља сећања очевица тих судбоносних догађаја.
Ана Гавриловна Зиновјева је живела близу Москве, у граду Алексин недалеко од Серпухова. Сада има 95 година, а када је почео рат, Ана је имала четрнаест година. Њена прича, њена истина, далеко је од тога да буде „свечана”. У њему се налази цела трагедија руског народа.
„За нас је рат почео када су се Немци приближили Москви на 120 километара у правој линији. И до тада сам завршила осам разреда школе, – присећа се Ана Зиновјева. „Више ме није брига, испричаћу како је заиста било, како сам и сам видео и шта сам доживео.
Странице историје
Жестоке борбе за Москву између Црвене армије и немачке групе армија Центар трајале су мање од седам месеци – 203 дана и ноћи, од 30. септембра 1941. до 20. априла 1942. године. Ова битка је постала једна од највећих у Другом светском рату. Присуствовало му је преко седам милиона људи. Ниједан други главни град на свету није дао тако моћан одбој Хитлеру. У близини Москве је доживео први озбиљнији пораз.
Генерал-пуковник Хајнц Гудеријан не без разлога је носио надимак Шнелер Хајнц – „Флота Хајнц“. Његови тенкови су јурили у Москву: 3. октобра је заузет Орел, 11. октобра – Мценск, који се налазио око 300 километара од престонице. Међутим, немачки тенкови нису успели да заузму Тулу. Совјетске трупе су се повукле, али су у жестоким борбама нанеле врло опипљиве губитке Вермахту, исцрпљујући освајаче. И, на крају, Хитлеров „блицкриг” је застао.
Грађански устанак
Народна милиција на московском правцу почела је да се ствара у јулу 1941. године. Тада је Војни савет Московског војног округа усвојио „Указ о добровољној мобилизацији становника Москве и региона у народну милицију“. На националном нивоу, ова иницијатива је законодавно утемељена у објављивању указа Државног комитета одбране број ГКО-10 од 4. јула 1941. године „О добровољној мобилизацији радника Москве и Московске области у дивизију народне милиције. “
Само за првих пет дана добровољне мобилизације у Москви и Московској области, у редове народне милиције ступило је 120 хиљада људи, а јула 1941. године – 150 хиљада становника Москве. Укупно је било скоро 400 хиљада волонтера – двоструко више од очекиваног броја. У јулу 1941. формирано је првих 12 московских дивизија: до краја месеца су отишле у активну војску.
Међутим, наоружавање и снабдевање јединица милиције одвијало се по заосталом принципу, а сами борци нису имали довољну физичку спрему нити прихватљив ниво борбене обуке. Често су милиције биле наоружане застарелим јапанским пушкама Арисака, заробљеним митраљезима Мадсен или системом Шош, наслеђеним из времена грађанског рата.
Како је породица преживела
Анин отац, Габријел Филипович, позван је у Црвену армију у августу 1941. Раније му је дијагностикован срчани дефект. „Није само борба са таквом болешћу, само је тешко ходати пешке“, жали се Зиновјева. Али стигао је позив и он је отишао да служи као редов у пешадији. Већ првог дана, у првој бици, погинуо је.
„Остали смо без оца: мајка Прасковја Афанасјевна, бака Настасја Васиљевна, деда и ја. Мајка је била болесна, није отишла “, каже Ана Гавриловна.
До тада се породица преселила из града у село. У околини није било нациста – заобилазили су ова насеља уз аутопут.
„Ишли смо у суседне задруге по храну. У близини смо имали железничку станицу и тајну хемијску фабрику која је правила барут. Када је почео рат, ова фабрика је напуштена. Па смо дошли тамо по вреће, сипали барут и мењали их за храну на колхози. И вреће су биле добре “, напомиње очевидац ових догађаја.
Заједно са баком отишла је на железничку станицу – такође по намирнице.
„Возови су дошли на нашу станицу да се евакуишу, а бачени су на шине када је немачка војска напала. Натоварени су – шта чиме… Интересовали су нас производи, углавном житарице и со. И тако смо бака и ја потајно носили храну “, присећа се Зиновјева.
Једна од најстрашнијих успомена су огромни немачки авиони који су летели да бомбардују Москву. Пошто су престоницу бранили противавионски топови, бацали су бомбе намењене Москви на градове и села Московске области. „Бацали су је било где, па и на нас“, присећа се она.
У војној фабрици
„Онда су почели да издају картице: 800 грама хлеба дневно радницима фабрике. А деци су давали врло мало (300 грама хлеба дневно – цца. ДАН). И са 14 година сам отишао да радим у фабрици и тада су сви примљени, јер су мушкарци одведени на фронт. Од бланка је било потребно направити бланко за ракету „гардијског минобацача“, како су их тада звали. Нису нам веровали да сами направимо тело, али сам на стругу окренула исти радни комад, који је потом пренет у другу радионицу на прецизнију обраду“, присећа се Зиновјева.
Војна фабрика је запошљавала углавном старије жене и адолесценте. Биле су две смене: од 08:00 до 20:00, 12 часова. Постројење је минирано и припремљено за експлозију у случају нове офанзиве нациста. И сви су радили, буквално, „на буре барута“.
„Каћуша“
Вишецевни ракетни систем БМ-13 Катјуша створен је у јуну 1941. године. Прва борбена употреба „гардијских минобацача“ на ракетни погон догодила се 14. јула 1941. године, када је батерија инсталација под командом капетана Флерова ударила на гомилање нацистичких трупа у станици Орша.
Све ракетне подјединице Катјуша биле су резерва главне команде, директивом Штаба бр. 002490 забрањена је употреба ракетне артиљерије у количини мањој од дивизије. Воллеи 12 „катјуша“ по јачини могао би да се упореди са салвом десетак тешких хаубичких пукова – 48 хаубица од 152 мм у пуку или 18 тешких хаубичких бригада – 32 хаубице од 152 мм. А ракете за Катјуше су направили совјетски тинејџери …
„Паметан Ханс“
У принципу, контраофанзива код Москве била је пролог Велике победе. После пораза у главном граду Совјетског Савеза почеле су озбиљне кадровске промене у команди Вермахта. Адолф Хитлер је 18. децембра 1941. сменио Фјодора фон Бока са команде Групом армија Центар и на његово место именовао Ханса фон Клугеа.
Након што је постао командант, Клуге је захтевао смену Гудеријана. Свој захтев је мотивисао чињеницом да током совјетске офанзиве Гудеријан није оклевао да напусти неугодне положаје, док је Клугеова пешадија наводно издржала до последњег. Хитлер је пристао и на крају је Гудеријан заиста уклоњен. Треба напоменути да је заправо Клуге генерално био против почетка офанзиве на Москву, схватајући да трупе нису спремне за зимску кампању. Током саме офанзиве ишао је напред полако и невољко.
Немачки војници су му дали надимак: Клугер Ханс – „Паметни Ханс“. Чинило би се надимак за поштовање, ништа слично. Али војнички хумор је био да је коњ који је живео у Немачкој почетком 20. века имао такав надимак. Коњ Паметни Ханс је стекао славу због чињенице да је наводно могао да изводи аритметичке операције у свом уму, решава математичке, а не само проблеме. Представе са његовим учешћем одржане су пред најширом публиком. У ствари, животиња је једноставно посматрала „говор тела“ свог власника и тренера, подстичући га да донесе исправне одлуке. Ово је био цео његов „ум“.
После покушаја атентата на Хитлера 20. јула 1944, познатог и као Операција Валкира, Клуге је ухапшен. Околности смрти „Паметног Ханса“ нису поуздане: према једној верзији, пуцао је у себе, према другој је убијен, након чега је уследило лажно самоубиство. Његово тело је украдено из породичне крипте, а где се налази још увек није познато.
Од рата до мира
„Радио сам у фабрици више од годину дана, а онда је стигла наредба: сву децу млађу од 16 година треба послати у школу. А тада још нисам имао шеснаест година. Стога су ме послали у школу “, присећа се Зиновјева.
После школе 1945. године, Анна Гавриловна се удала. Након тога је дипломирала на Московском инжењерско-економском московском институту и радила као економиста по својој специјалности 43 године. Преселила се у Харков, а затим у Доњецк. Али он се и даље сећа и воли Москву – главни град наше заједничке велике Отаџбине.
ДАН
Мемоари очевидца: Како су живели у околини Москве током одбране града 1941.