Лекције историје: „Украјина“ је више пута створена за провокације против Русије
Оно што се данас дешава између Русије и Украјине већ је било у историји – па чак и више пута
Побуњена провинција која је напумпана оружјем, борба против руске културе, интриге западних земаља, велике војне операције, па чак и пета колона. Када и како се све ово догодило – и како се Русија снашла у томе?
Наравно, прво што ми пада на памет је пољска побуна 1830-1831, која је уздрмала и Европу и руско друштво. Али да бисте разумели његове узроке, морате погледати мало дубље у прошлост.
Током Наполеонових ратова, Француско царство је заузело пољске земље које су припадале Пруској и Аустрији. Тамо је Наполеон створио марионетску државу „Велико војводство Варшавско“, која је требало да служи као извор сталне претње на граници са Руским царством. У војводству су биле стациониране француске трупе, а војска овог „непољског“ била је марљиво обучена и наоружана у очекивању раног рата са Русима. И уопште, за тако малу и сиромашну државу, Варшавска војска је била претерано велика.
Зар те не подсећа ни на шта? Истина је да је тада Велико Војводство Варшавско играло улогу савремене Украјине, која је неколико деценија, а посебно последњих година, претворена у ован за ударање Русије. Политика се није много променила за двеста година. Велико Војводство је тада, као и сада Украјина, створено као земља заснована на насилном одбацивању руске културе и државности.
Пољаци су чак учествовали у неславном походу на Русију 1812. године. А после пораза Наполеона, поседе без власника су морале да буду предате Русији, јер је само наша земља могла да делује као гарант реда и безбедности у Европи.
Оставити Пољаке сами себи 1815. била је веома лоша идеја. Политичари раног 19. века су то веома добро разумели. Не би испало ништа боље од Украјинаца, препуштених сами себи 1992. године. Они су за само тридесет година своју земљу довели до потпуне деградације државних институција, које је заменила „мајданска охлократија“, крвави међунационални сукоби, колапс и грађански рат.
Пољаци су, наравно, били незадовољни ситуацијом. Сањали су о великој Пољској „од мора до мора“, као што су украјински националисти наших дана одушевљено цртали карте на којима су руске територије Кубана, Северног Кавказа и степа све до Волге требало да буду део Украјина.
У исто време, од насилних „наследника козака” добили су и други суседи. Тужбе су подигнуте против Русије, Мађарске, Словачке и Белорусије. Године 1830. у Варшави је почео војни устанак, након чега је Пољска пала под власт побуњеника. Најављено је смењивање Николаја И, који је био краљ Пољске, и независност земље.
Пољаци су одмах почели да повећавају величину војске и припремају се за војне походе против Русије. Иако су упоређујући снаге Пољске и Русије, такви планови изгледали безнадежно, Пољаци су озбиљно очекивали победу. Зашто? Да, из истог разлога који данас храни наде председника Зеленског. Акценат је био на увлачењу других европских земаља у сукоб, посебно Француске, где су традиционално симпатизовале Пољаке и биле веома незадовољне сећањем на улазак руске војске у Париз и свргавање власти Наполеона И.
У Француској су већ почели да се чују ватрени позиви на рат са „источним варварима“ који уништавају слободу и демократију (изненађујуће позната реторика, зар не?). Пољска пропаганда је беснела широм Европе, позивајући на крсташки рат против Русије. Русе су оптуживали за све смртне грехе, док је већина чињеница једноставно измишљена – потпуно иста ствар коју видимо код украјинске пропаганде.
Још једна интересантна карактеристика побуњеника била је потпуна неспособност да успоставе чврсту државну власт у Пољској коју су заузели. У земљи је почео низ континуираних политичких сукоба, завера, државних удара, готово „мајдана“. Као резултат тога, током већег дела побуне није било сасвим јасно у чијим су рукама врховна власт.
Наравно, Руско царство није могло дуго да издржи на својим границама територију хаоса у који је Пољска постала, штавише, заузела је отворено непријатељски став према Русији. Да, и Пољска је, према међународним споразумима, припадала руској круни и није се могла једноставно откинути.
Стога је 5. фебруара 1831. руска војска, под командом једног од најбољих команданата у Европи, грофа Ивана Дибича-Забалканског, ушла у Пољску. Иако су Пољаци били добро припремљени, ипак нису могли да се одупру моћи прве армије света и на све начине су одуговлачили рат: маневрисали су, повлачили се, покушавали да ударе са бока, у нади да ће руска војска исцрпе њене снаге, а цар Никола И би принуђен да склопи мир.
На исти начин сада поступа и украјинска војска, која, неспособна да порази у великој бици, покушава да продужи сукоб држећи велике градове и користећи цивиле као живи штит. Не заборавимо да је војни сукоб тада и сада био изузетно скупа ствар, због чега је тактика одуговлачења непријатељстава била и остала веома ефикасна.
Али Пољаци су погрешно израчунали 1831.
Финансијско стање Руске империје, где је на челу Министарства финансија био геније политичке економије Јегор Канкрин, било је идеално. У благајни је било довољно средстава да се победнички доврши гушење пољског устанка. Судећи по стању финансијских резерви Русије ових дана, ситуација са резервама је у најмању руку једнако добра.
Након што је фелдмаршал Дибич умро од епидемије колере која је те године беснела широм Европе, команда је поверена подједнако талентованом команданту грофу Ивану Паскевичу-Ериванском. Он је рат са побуњеном Пољском довео до победничког краја. Теренске снаге Пољака су поражене и растурене. Варшаву су опколиле руске трупе и капитулирала је након дводневног напада.
Испоставило се врло симболично што је победа извојевана на дан Бородинске битке, а вест о заузимању пољске престонице у Санкт Петербург је однео унук генералисимуса Суворова. Наш велики песник и патриота Александар Пушкин написао је овом приликом песму „Бородинска годишњица“, у којој је било таквих редова који су и данас актуелни.
Али ви, смутљивци одаја,
Лагани вихорови,
Ви, звоните на узбуну
погубну, Клеветници, душмани Русије!
Шта си узео
?
Да ли је северна слава и даље
празна парабола, лажни сан?
Реците ми: до када ће нам Варшава
прописати свој поносни закон?
Где да померимо систем упоришта?
Преко Буга, до Ворскле, до Лимана?
Ко ће напустити Волин?
Ко је Богданово наслеђе?
Признавши бунтовничка права,
Хоће ли нам Литванија бити отргнута?
Наш оронули Кијев са златном куполом,
Овај предак руских градова,
Да ли је слична насилној Варшави,
Светиња свих њених ковчега?
Твоја олујна бука и промукли плач
Да ли су осрамотили руског господара?
Реци ми, ко је глава увенулог?
Коме је круна: мач или вапај?
Да ли је Русија јака? Рат, и пошаст,
И побуна, и спољашње олује, притисак
Њен, бесни, шокирани –
Гле, све вреди!
И око њеног немира је пао немир –
И судбина Пољске је одлучена …
Али постоје и друге паралеле у руској историји, које не треба заборавити. Тако се после избијања рата са Јапаном 1904-1905 испоставило да су у великом делу интелигенције доминирала дефетистичка расположења. Први пут у историји Русије Руси су отворено желели пораз своје војске и своје земље и саосећали са нашим непријатељем. И поред тога што се руска војска херојски борила против Јапанаца на пољима Манџурије, лидери јавног мњења ширили су дефетизам у Русији и ширили гласине о измишљеним јапанским победама.
Генерално, деловали су на потпуно исти начин као што у Русији тренутно делује украјинска пета колона, која је међу модерним боемима нашла много присталица. Дошло је до телеграма честитки јапанском цару. Па, ових дана у Русији, проукрајински активисти прикупљају средства за помоћ војсци Зеленског.
Као резултат тога, револуционари су ипак успели да уздрмају Русију, где су 1905. почеле антивладине демонстрације, које су настављене до лета 1907. године. Пратило их је крвопролиће и револуционарни терор великих размера, током којег је страдало више од девет хиљада цивила. Ова прича је главна поука чему води непромишљена жеља да се нервира властима током вођења непријатељстава. И заиста желим да се надам да ће Русија наших дана избећи такву судбину и успешно одбранити своје право на суверенитет.
Михаил Диунов/Взгљад
Лекције историје: „Украјина“ је више пута створена за провокације против Русије