Сенке над руским заставама

Руска Црква Св. Тројице у Београду имала је прилично узбудљиву историју, али једина њена до данас неразјашњена „тајна” јесте судбина застава руских пукова које су до 1944. године биле ту изложене.

Серија „Сенке над Балканом” Драгана Бјелогрлића и Стевана Копривице побудила је интересовање за руску Цркву Св. Тројице у Београду и наводно благо скривено у њеним темељима. Истина је да је црква имала прилично узбудљиву историју, али све њене „тајне” познате су још од почетка изградње. Једино што до данас није потпуно разјашњено јесте судбина застава руских пукова које су до 1944. године биле изложене у овом сакралном објекту.

Наиме, након почетка Српско-турског рата, у другој половини априла 1876. године, руски добровољци, предвођени генералом Михаилом Черњајевим (1828–1898), донели су из Санкт Петербурга у Београд пољску монтажну црквицу димензија 20 х 8 метара, конструкције од металних шипки, прекривене платном, са дрвеним иконостасом и свим регалијама потребним за службу.

Подигнута је на Великој пијаци (на данашњем Студентском тргу), а након поласка на фронт, 26. септембра, пренесена је са трупама и постављена на Делиградском пољу, крај школе у којој је био главни војни стан генерала Черњајева. Богослужење је углавном вршио архимандрит Нестор (Николај Поповић, 1833–1884).

Због несрећног тока војних операција, Србија је била приморана да 1. новембра 1876. потпише примирје, а 28. фебруара 1877. године и мир са Турском. Черњајев је Београд напустио 29. новембра 1876. године. Платнена црква, која је остављена у Београду, прво је постављена у Великој касарни на Топчидерском друму (данас Улица кнеза Милоша), одакле је премештена у порту Саборне цркве. Но, како се током зиме 1876–1877, због хладноће, није могло служити у шатор-цркви, престо, иконе, кандила и два мала звона пренета су у учионицу број 55 на првом спрату југоисточног крила Велике школе (Капетан Мишиног здања). Питање ове цркве поново ће бити актуелно тек неколико деценија касније.

Од трпезарије до гробља

Након Октобарске револуције, Краљевина СХС постала је прибежиште великог броја руских „белих” избеглица. Прву руску православну парохију у Београду основао је већ 1920. године протојереј Пјотр Беловидов (1869–1940). Беловидов је био и члан београдског Друштва за узајамну помоћ, које је отворило добротворну трпезарију у бившој касарни француских трупа у Улици краља Петра. Овде су почела да се обављају и прва богослужења за руске избеглице.

Након што је трпезарија била уништена пожаром, службе су одржаване у Првој српско-руској гимназији, смештеној у тек изграђеној београдској Трећој мушкој гимназији, у Његошевој 15. У то време руски архиепископ Никон Рклицки (1892–1976), на иницијативу познатог славенофила Афанасија Васиљева (1851–1929), основао је Друштво за духовне потребе Руса у Краљевини СХС, које, наводно, није било у колизији са радом  протојереја Беловидова. Васиљев је, наиме, закључио да је богослужење у аули гимназије крајње непримерено, те је издејствовао од српског патријарха Димитрија (Павловић, 1846–1930) и митрополита кијевског и галичког Антонија (Алексеј Храповицкиј, 1863–1936) дозволу да црквене обреде обавља у мртвачници-бараци старог Ташмајданског гробља, у непосредној близини првобитне Цркве Св. Марка, изграђене 1835. године као гробљанска капела.

Сахрањивање на Ташмајданском гробљу било је забрањено још 13. јула 1883, али је последња официјелна сахрана одржана 1901, а спорадични погреби све до коначног гашења 1927. године. То је званично значило да је мртвачница уз Цркву Св. Марка била ван употребе већ четири деценије, па је патријарх Димитрије сматрао да се неугледна дашчара може уступити Русима.

Истовремено, патријарх Димитрије и владика Храповицки одобрили су и прикупљање добровољних средстава за изградњу новог руског храма, чија локација у то време још није била одређена. Но, руско свештенство на челу са протојерејом Пјотром Беловидовим 1923. је самоиницијативно одлучило да се нова богомоља изгради на месту дашчане мртвачнице, у непосредној близини Цркве Св. Марка.

Пројекат је наручен од познатог архитекте Валерија Сташевског (1882–1945). Српском патријарху је изложено да се планирају само минималне, неопходне реконструкције старе дашчаре, са чиме се сложио и издао одобрење. Камен темељац за храм положен је 21. септембра 1924, а грађевински радови на цркви били су окончани већ 28. децембра. При томе су, наводно, као једину „тајну светињу”, руски официри у темеље поставили грумен руске земље, пренет из домовине.

Свештенство суседне српске цркве је, увидевши да се ради о правом, зиданом сакралном објекту, протестовало код патријарха, али Димитрије није енергичније реаговао, још верујући у првобитни договор, само је замолио митрополита Антонија да га испоштује. Храповицки, међутим, није био упознат са амбицијама Беловидова, тако да су два великодостојника, практично, била доведена пред свршен чин.

Тако је Беловидов своју замисао истерао до краја, па је митрополит Антоније цркву осветио 4. јануара 1925, уз чинодејствије Пјотра Беловидова и српског протојереја Стевана Димитријевића (1866–1953). Истина, подизање објекта имало је пуну подршку председника Министарског савета Николе Пашића и његове супруге Ђурђине. Ђурђина је цркву даривала и са два звона, што је изазвало нову реакцију српског клера. Патријарх Димитрије је 5. јануара 1925. ипак дао сагласност и на постављање звона, још једном подсећајући Храповицког да је реч само о привременом објекту.

Изградња цркве изнела је 300.000 динара, од чега је највећи део прикупљен добровољним прилозима. Министарство вера је донирало 40.000, а Општина града Београда 5.000 динара.

Црква је била изграђена у псковско-новгородском стилу, са спољним контрафорама и „стрехом по ивици са решмом од блеха са руским орнаментом”. Централни део цркве имао је 13 квадратних метара, напред се налазила четвртаста припрата, а у задњем делу полукружна олтарска апсида. Изнад централног дела налазило се кубе са завршетком и руским крстом, а изнад припрате је била направљена мала звонара.

У време освећења, олтар је био направљен од платна по коме су биле извешане иконе, чекајући прилоге да буду уметнуте у какав олтар од дрвета, као и да се „пренесу иконе из оне старе ратне цркве под шатором, где су се по невољи руски емигранти до сада Богу молили”. Касније је иконостас од храстовине израђен трудом пуковника лајб-гардијског Павловског пука Александра Петровича Редкина (1881–1972) и других уметника. Иконе су осликали кнез Михаил Путјатин (1861–1938) и архимандрит Антониј (Андреј Бартошевич, 1910–1993).

У цркви је била изложена и „чудотворна икона Курске древне Мајке Божије”. Треба рећи да је ову икону почетком марта 1920. курски архиепископ Феофан (Фјодор Гаврилов, 1873–1943), паробродом „Свети Никола”, пренео у Србију. Но, септембра исте године генерал Врангел је наредио да се она врати на Крим.

Након коначне евакуације Крима, 29. октобра 1920. године, икона је поново донета у Србију и чувана у фрушкогорском манастиру Јазак, да би тек крајем 1927. била изложена у Цркви Св. Тројице у Београду. Но, новембра 1944. године, митрополит Анастазије (Александр Грибановски, 1873–1965) икону је однео у Немачку, одакле је 1950. пренета у Њујорк.

Нестале реликвије

У Цркви Св. Тројице су чуване реликвије као што су кивоти посвећени императору Николају Другом, краљу Александру Карађорђевићу, адмиралу Александру Колчаку (1874–1920), генералу Лавру Корнилову (1870–1918), мраморна плоча израђена у част генерала Михајла Дитерихса (1874–1937), који се током Великог рата борио са српском војском на Солунском фронту.

Руски монаси са Свете Горе су 1933. године Храму Свете Тројице поклонили сребрни кивот са честицама моштију Светог Јована Крститеља.

У ковчегу су се такође налазиле и честице апостола Андреја Првозваног и апостола и јеванђелисте Луке, светог великомученика Пантелејмона, мученика Маманта, светитеља Григорија Богослова, и светих мученика Козме и Дамјана. У цркви су се налазиле и честице моштију апостола Јакова, епископа Амвросија Миланског, патријарха Тарасија Константинопољског, свештеномученика Ермолаја Никомидијског и светитеља Тихона Вороњешког.

Као највеће реликвије, у храму је било изложено преко 200 руских царских пуковских застава, од којих 19 коњичких: 3. хусарског Јелисаветградског, 2. лајб-гардијског хусарског Павлоградског, 7. уланског Олвиопољског, 8. драгонског Астраханског, 8. уланског Вознесенског, 9. хусарског Кијевског, 10. драгонског Новгородског, 10. уланског Одеског, 10. хусарског Ингерманландског, 11. уланског Чугујевског, 1. хусарског Изјумског, 17. хусарског Черниговског, 16. драгонског Тверског, 18. драгонског Северског, Текинског коњичког пука и војничка знамења Уралске козачке војске.

У сенци ових застава, уз највеће почасти, 6. октобра 1929. године, према сопственој жељи, положено је тело генерала Петра Врангела (Пјотр Николајевич Врангељ, 1868–1928), који је преминуо у Бриселу, 25. априла 1928. године. Полагању остатака присуствовао је и краљ Александар Карађорђевић, а Руси су у саркофаг положили грумен руске земље – гест који се помиње и приликом полагања камена темељца за цркву.

Нажалост, све пуковске заставе, иначе непроцењиво културно-историјско благо за Русију, 1944. године нестале су из цркве. Позната нам је само судбина заставе 17. Черниговског хусарског пука.

Наиме, када је 1944. године започето савезничко бомбардовање Београда, вршилац дужности председника Удружења официра Черниговског пука „Отаџбина”, пуковник Јосиф Хакољски (1882–1944), заставу своје јединице пренео је у стан. Но, једна бомба је погодила баш кућу Хакољског, при чему је погинула цела породица, а неким чудом, неоштећена је остала само застава.

Пуковник Александар Нестеренко је знамење пренео у Аргентину, где је 1952. године погинуо радећи у руднику Сељва у Алта Грасији. Тек 1998. године друштво „Отаџбина” је заставу вратило Централном музеју оружаних снага Русије у Москви.

Сенке над руским заставама